Gen 8 | SrKDIjekav | STEP | А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.

Genesis 8

1 А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду. 2 И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. 3 И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана; 4 Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату. 5 И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда. 6 А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио; 7 И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи. 8 Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље. 9 А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег. 10 И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега. 11 И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље. 12 Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати. 13 Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху. 14 А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха. 15 Тада рече Бог Ноју говорећи: 16 Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом; 17 Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. 18 И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим. 19 Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега. 20 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице. 21 И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних. 22 Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.