Job 30 | SrKDEkavski | STEP | А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

‏ Job 30

1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог. 2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост. 3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места; 4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна. 5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом. 6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену. 7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху. 8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља. 9 И њима сам сада песма, и постах им прича. 10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице. 11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном. 12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте. 13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже. 14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина. 15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја. 16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни. 17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се. 18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме. 19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео. 20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме. 21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се. 22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро. 23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима. 24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати. 25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог? 26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак. 27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни. 28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору. 29 Брат постах змајевима и друг совама. 30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге. 31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.