‏ Ecclesiastes 4

Ријечи проповједника сина Давидова цара у Јерусалиму.1Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина. 2Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? 3Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек. 4Сунце излази и залази, и опет хити на мјесто своје одакле излази. 5Вјетар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се. 6Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку. 7Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати. 8Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. 9Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас. 10Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати. 11Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму; 12И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега. 13Видјех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу. 14Што је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројити. 15Ја рекох у срцу свом говорећи: ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје видје много мудрости и знања. 16И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.