‏ Job 29

Још је онда видје и огласи је, уреди је и претражи је.1А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум. 2 3Још настави Јов бесједу своју и рече: 4О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше, 5Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку, 6Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом, 7Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене, 8Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима, 9Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу: 10Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху, 11Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја, 12Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло. 13Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми 14Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе; 15Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах; 16У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој. 17Око бијах слијепцу и нога хрому. 18Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах. 19И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж. 20Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска. 21Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама. 22Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се. 23Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет. 24Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја. 25Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.