‏ Job 37

Рукама заклања свјетлост, и наређује кога да срете,1Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском. 2 3И од тога дркће срце моје, и отскаче са својега мјеста. 4Слушајте добро громовни глас његов и говор што излази из уста његовијех. 5Под сва небеса пушта га, и свјетлост своју до крајева земаљских. 6За њом риче гром, грми гласом величанства својега, нити што одгађа кад се чује глас његов. 7Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумјети. 8Говори снијегу: падни на земљу; и дажду ситноме и дажду силноме. 9Запечаћава руку сваком човјеку, да позна све посленике своје. 10Тада звијер улази у јаму, и остаје на својој ложи. 11С југа долази олуја, и са сјевера зима. 12Од дихања Божијега постаје лед, и широке воде стискају се. 13И да се натапа земља, натјерује облак, и расипа облак свјетлошћу својом. 14И он се обрће и тамо и амо по вољи његовој да чини све што му заповједи по васиљеној. 15Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство. 16Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија. 17Знаш ли како их он уређује и како сија свјетлошћу из облака својега? 18Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса онога који је савршен у сваком знању? 19Како ти се хаљине угрију кад умири земљу с југа? 20Јеси ли ти с њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало? 21Научи нас шта ћемо му рећи; не можемо од таме говорити по реду. 22Хоће ли му ко приповједити што бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт. 23Али сада не могу људи гледати у свјетлост кад сјаји на небу, пошто вјетар прође и очисти га; 24Са сјевера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.