‏ Psalms 144

Састраг и спријед ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.1Чудно је за ме знање твоје, високо, не могу да га докучим. 2Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао? 3Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. 4Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: 5И ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја. 6Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видјело око мене. 7Ни мрак неће замрачити од тебе, и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело. 8Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. 9Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дјела твоја, и душа моја то зна добро. 10Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.. 11Заметак мој видјеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани забиљежени, кад их још није било ниједнога. 12Како су ми недокучљиве помисли твоје, Боже! Како им је велик број! 13Да их бројим, више их је него пијеска. Кад се пробудим, још сам с тобом. 14Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене. 15Они говоре ружно на тебе; узимају име твоје узалуд непријатељи твоји.