‏ Psalms 147

Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.1Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју. 2Вичем к теби, Господе; велим: ти си уточиште моје, дио мој на земљи живијех. 3Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од онијех који ме гоне, јер су јачи од мене. 4Изведи из тамнице душу моју, да славим име твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро. 6 7Господе, услиши молитву моју, прими мољење моје по истини својој, услиши ме по правди својој. 8И не иди на суд са слугом својим, јер се неће оправдати пред тобом нико жив. 9Непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак, као давно помрле. 10Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мојега. 11Помињем дане старе, пребрајам све послове твоје, размишљам о дјелима руку твојих. 12Пружам к теби руке своје; душа је моја као суха земља пред тобом. 13Похитај, услиши ме; Господе, нестаје духа мојега, немој одвратити лица својега од мене; јер ћу бити као они који одлазе у гроб. 14Рано ми јави милост своју, јер се у тебе уздам. Покажи ми пут, којим да идем, јер к теби подижем душу своју. 15Избави ме од непријатеља мојих, Господе, к теби притјечем. 16Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој; дух твој благи нека ме води по стази правој. 17Имена ради својега, Господе, оживи ме, по правди својој изведи из муке душу моју. 18И по милости својој истријеби непријатеље моје, и погуби све који муче душу моју, јер сам твој слуга. 19 20Благословен Господ, град мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату,