‏ Psalms 40

Признајем кривицу своју, и тужим ради гријеха својега.1Непријатељи моји живе, јаки су, и сила их има што ме ненавиде на правди. 2Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за добрим. 3Немој ме оставити, Господе, Боже мој! немој се удаљити од мене. 4Похитај у помоћ мени, Господе, спаситељу мој! 6 7Рекох: чуваћу се на путовима својим да не згријешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном. 8Бијах нијем и гласа не пустих; мучах и о добру. Али се туга моја подиже, 9Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгорје се огањ; проговорих језиком својим: 10Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа. 11Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив. 12Баш ходи човјек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти. 13Па шта да чекам, Господе? Над је мој у теби. 14Из свега безакоња мојега избави ме, не дај ме безумноме на потсмијех. 15Нијем сам, нећу отворити уста својијех; јер си ме ти ударио. 16Олакшај ми ударац свој, силна рука твоја уби ме. 17Ако ћеш карати човјека за пријеступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човјек.